Змијањски вез је изразито таман, црн или модро плав. Ријетко се срећу појединачни крстићи црвене, свијетло плаве, бијеле или жуте боје, као и пришивене стаклене перлице, металне шљокице, срма или дукати на ношњама из имућнијих породица.
Одакле тамни колорит Змијањског веза?
Од вајкада па до прве половине XIX вијека, вез је био првенствено црн. Боја се добијала природним бојењем – морењем.
”При проучавању колорита на текстилу Змијања уочава се, као основно својство, да се он готово све до Другог светског рата сводио на одређен број боја, претежно тамних. Боја биљног порекла које су произвођене у кући било је веома мало. Једна од највише примењиваних биљних боја – црна- добијана је кувањем корена црног јасена и “троске” (отпадака гвожђа у ковачким радњама) као катализатора. Према подацима најстаријих казивача, бојење или ”морење” јасеном почело је на Змијању још за ”турског суда”.
Братислава Владић-Крстић, 1978, ”Текстилна радиност на Змијању”, Гласник Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, XXXIII
Са доласком аустроугарске војске у ове крајеве, долази и индиго (чивит), који је служио за бојење униформи, а који је народ са Змијања тада почео да користи и у својој радиности.
”У време аустроугарске владавине на Змијању је почело бојење чивитом, којим се постиже тамноплава, модра боја. Чивит је растваран у такозваној ”шареној” или ”сјерној” води у земљаном лонцу званом ”чивитњак”. У прво време чивит је био веома скуп (отуд и изрека ”скуп као чивит”), те су га могли купити само најбогатији.”
Братислава Владић-Крстић, 1978, ”Текстилна радиност на Змијању”, Гласник Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, XXXIII
Змијањски вез од тада није промијенио своју боју, а највећа количина сачуваних примјерака је у модрој боји. Ако временски посматрамо, можемо рећи да је Змијањски вез вијековима црне боје, а тек вијек и по модро плав. Модро плав се данас највише препознаје, обзиром да је као такав 2014. године уврштен на UNESCO Листу нематеријалног културног насљеђа од свјетског значаја, што не искључује његову првобитно црну боју.
Leave a Reply