Прва истраживања на терену по упутствима Јована Цвијића извршио је Петар Кочић 1909. године. Истраживањима се бавио само у толикој мјери да поткријепи тезу да је област Змијања „од вајкада несумњиво српска“, мада је утврдио да поред слоја старијег постоји и слој новијег становништва. Његова истраживања наставља и потврђује без неких нових сазнања Милан Карановић.
Поред антропогеографских истраживања, вршени су покушаји да се с историјског аспекта разјасни поријекло становништва сјеверозападне Босне. Тако, Петар Н. Гаковић истиче да је Босанска Крајина одувијек насељена српским становништвом и да у њу није било досељавања, те да је она веома експанзивна као Црна Гора и Херцеговина. Насупрот њему Владислав Скарић је указао да је становништво сјеверозападне Босне двојаког поријекла, те да је старије досељено из Херцеговине и Црне Горе, а становништво новијег поријекла из „западних брдовитих крајева“ и сјеверне Далмације.
Тек истраживања која је обавио Милан Васић на основу турских пописних дефтера омогућавају да створимо комплетну слику о становништву и друштвено-економским односима у времену када су етничка кретања на подручју сјеверозападне Босне била најживља. Након потпадања под турску власт 1527/8. године овај предио се формира у нахију Змијање, која је први пут уписана у дефтер из 1541. године. Из дефтера сачињеног око 1563. године сазнајемо да је између ова два пописа формирана нова нахија Тријебово, која је обухватала југоисточни дио нахије Змијање. Према подацима ових двају дефтера Васић закључује да су насеља Змијања већ тада сасвим стабилна и да није било никаквих досељавања нити одсељавања становништва. Већина назива села поменута у овим документима налази се и данас на том подручју. Становници су Срби православне вјере и у поменутим дефтерима већином су уписани под именом оца, умјесто презименом, мада има и формираних презимена. Забиљежено је само неколико случајева исламизације. Васић на крају закључује да становници Змијања који су пописани у најстаријим турским регистрима и који су се у временском континуитету ту одржали до данас, нису насељени послије потпадања под турску власт и да остаје отворено питање да ли се ради о досељеницима из предтурског периода или о старосједиоцима.
Пред крај 19. вијека Змијање је било релативно слабо насељен крај. Све до седме деценије 20. вијека, изузимајући краће периоде непосредно послије Првог и Другог свјетског рата, број становника је био у порасту. Од краја шесте деценије Змијање захвата снажан процес исељавања становништва. Планско исељавање захвата само села једног дијела Змијања, док се у осталим селима исељавање одвија стихијски. Стихијским исељавањем највише су била захваћена села централног дијела Змијања, чије становништво се највише иселило у Бачку, Банат, Срем и Славонију те у околину Бањалуке и у Лијевче поље.
Распад бивше Југославије и ратна дешавања на овим просторима узрок су масовног избјеглиштва становништва Змијања. Већина кућа и газдинских објеката те цркве и школе у селима Змијања су разрушене и спаљене. То је главни разлог да се послије потписивања Дејтонског споразума на своја огњишта вратио само мали постотак становника.
Leave a Reply